Prošlo je mnogo vremena od mog prošlog dnevnika, i znam da su mnogi fanovi pomalo ljuti na mene, jer nisam češće pisao! Potpuno vas shvatam i obećavam da ću ubuduće pisati češće i obaveštavati vas šta se dešava sa strane onoga što već svakodnevno čujete i vidite.

Teško je početi, jer se zaista mnogo toga izdešavalo, ali ću vam ukratko sve opisati...Verovatno mnoge interesuje kako sam se osećao u finalu US Opena i koliko mi je uspeh sa tvrdih terena u Americi značio.

Pobeda u Montrealu je najveći uspeh moje karijere, posle koga su mi se mnoga vrata otvorila, i posle koga sam počeo još više da verujem u svoje kvalitete! Pobedom nad 3 najbolja igrača sveta sam dokazao sebi i drugima da zaslužujem mesto među najboljima...

Dosta ljudi me je pitalo šta mi više znači, finale US Opena ili Montreal! Ne mogu da ih poredim, jer su oba uspeha posebna na svoj način! San svakog profesionalnog igrača je da osvoji jedan od Grand Slam-ova, a svako ima neki zasebni cilj! Moj životni cilj je da budem broj 1! Ponovio sam to dosta puta, i pokušavam da to i ostvarim! Prilično sam se približio, ali je još dalek put do trona... Ipak, ne žurim nigde, jer mi je tek 20 godina, i ukoliko me zdravlje posluži, igraću profesionalno jos 10, 15 godina... Naravno, sve u svoje vreme...

Imao sam sreće da pored sebe uvek imam ljude koji su verovali u mene, pružali mi podršku i ulivali mi samopouzdanje, kao i pobednički mentalitet! Moj mentalitet i životni cilj su mnogima izgledali arogantno i nerealno, ali sam tako naučen i to me je dovelo do (za sada) 3. mesta na svetu! Uz to, treba dodati potpuni profesionalizam koji podrazumeva odricanje, puno rada, truda, volje, želje...

US Open finale je jedno od dva najupečatljivija iskustva koja sam imao u dosadašnjoj karijeri... Kada smo izašli na teren 23.000 ljudi je ustalo i pozdravilo nas sa velikim aplauzom! Kada doživite takav trenutak, osećate se jako ponosnim na sebe i tim gestom su ljubitelji tenisa u Njujorku dokazali koliko poštuju ono sto su dva tenisera postigli... Drugi nalepši trenutak koji sam doživeo u karijeri je bio Dejvis kup u Beogradu protiv Australije! 20.000 NAŠIH ljudi su navijali iz sveg glasa, i mislim da nema slađe pobede od one koju ostvarite pred domaćom publikom... Ogroman pritisak je bio prisutan, i normalno je da su ljubitelji tenisa očekivali pobedu i prolaz u toliko željenu i čekanu Svetsku grupu. Odgovornost je bila na svima, a posebno na meni kao na prvom igraču i lideru naše reprezentacije...

Organizacija je bila fenomenalna, uradili smo sve da gostima omogućimo lep boravak u našoj zemlji i da imaju sve neophodne uslove! Jedini "problem" je bio teren (koji je ujedno bio i najvažniji faktor), ali je bilo isto i njima i nama... Australijanci su se žalili svakodnevno, posebno njihov prvi igrač, pred kojim je čak i sudija poklekao! Naime, jedan dan smo mi trenirali nakon Australijanaca, kojima je bilo rečeno da ne igraju poene prvih 2-3 dana zbog rupa koje se prave ukoliko se previše uklizava i trči! Oni nisu hteli da ispune običan zahtev zarad dobrog obema ekipama, i zbog toga ljudi koji su radili teren nisu imali dovoljno vremena da srede teren do početka mečeva.

Australijanci su igrali poene i pred kraj treninga su napravili veliku rupu oko koje su se svi okupili i glavni sudija je iskomentarisao: "Sva sreća što Hjuit nije bio ovde da ovo vidi!" Na njegov komentar smo ostali zatečeni, jer nismo mogli da verujem da sudija nema nikakav autoritet i da je faktički na njihovoj strani! Ali, na kraju smo ispunili očekivanja i u atmosferi koja je nezapamćena na teniskim terenima, doneli pobedu našoj zemlji! Ljubitelji tenisa u Srbiji su dokazali koliko vole tenis i realno i zasluženo je ocekivati ATP i WTA turnir u Srbiji u najskorijem periodu...

S obzirom da je prošla proslava pobede u Dejvis Kupu nad Zimbabveom bila fenomenalna (u Novom Sadu), planirali smo to da ponovimo i u Beogradu! Otišli smo u klub "Magacin", u kojem je sve već unapred bilo organizovano! Međutim, to nam se nije svidelo, jer je bilo mnogo ljudi oko nas koji su hteli da slave sa nama, tako da nismo proslavili onako kako smo hteli...

Nažalost, sve je teže organizovati veče u Beogradu, jer ima sve više ljudi koji posećuju naše noćne klubove (naravno zbog reputacije koje imamo u Evropi, kao jedan od najluđih i najboljih gradova za provod)!

Šangaj je bilo jedno LOŠE iskustvo (nažalost)! Umor i psihička iscrpljenost su odradili svoje i sprečili me da igram na prepoznatljivom nivou! Ne okrećem se nazad i žalim, već izvlačim pouke i život ide dalje. Sezone je previše duga i normalno je imati oscilacije, ali opstaju oni koji mogu da ih svedu na minimum...

Posle toga je došao neophodni i zasluzeni godišnji odmor, sa kojeg ću vam u narednom dnevniku pokazati slike i opisati vam kako je bilo...

Puno pozdrava od vašeg Kengura sa porodicom iz Down Under zemlje u kojoj inače prži sunce, a mi iskorišćavamo svaki dragoceni trenutak da uzivamo :-)

P.S. Iskreno bih voleo da sam sada u Beogradu na pljeskavicama i pilećim batacima kod Lokija :-) Hahaha...